KAD MI PRAHNE CIGARA

 Sjedim ja tako u svojoj sobi i iz dosade po običaju čačkam po telefonu. Naiđem na novu kolumnu Andree Andrassy i počnem čitati, jer ne znam više šta ću sa sebe. Nakon dva pročitana pasusa shvatim da ova cura ipak ima talenta za pisanje i da ima nešto pametno za reći. Dok čitam, prahne mi cigara. Već par godina nisam redovan pušač, zapalim samo ponekad; kad se iznerviram ili iz ćejfa, da obradujem pluća, što bi se reklo u narodu. Otvaram novčanik i vidim da imam samo 50KM, a tek je dvadeset treći. Ima još do plate čitava hefta, a planir'o sam ovaj vikend i da se olešim... Ne da mi se dat više od četiri marke za kutiju cigara a puši mi se samo jedna. Sjetim se kone Hajrije, Mehine. Znam da ona uvijek ima cigara. Po čitav dan gleda televiziju il' zvjerla kroz prozor i mota cigare. Pokucam prilično tiho na vrata, onako učtivo, gospodski. Ipak su i Hajrija i Meha stari ljudi, mog'o bi ih strefit srčani kad bi jako pokuco na vrata. Pokucam dva-pur triput, a niko ne otvara. Smetn'o sam s uma da je Hajrija gluha k'o top (u prevodu čuje samo ono što joj je volja), pa pokucam jače. Poslije čitavih četrdeset sedam sekundi i dvadeset šest stotinjki, Hajrija se dogega do vrata i otvori. „O ti si sine. Ja sam bogami mislila da su lopovi došli da nas opljačkaju, pa sam se pripala“, zavapila je stara Hajrija. „Nisu lopovi, Hajro, ne brini se. Oni ti sigurno ne bi kucali na vrata. Doš'o sam da tražimm cigaru od tebe“, proder'o sam joj se na uho, jer sam se boj'o da Hajra „neće čuti“, jer joj tražim cigaru. „Hajde, bolan, šta se dereš. Nisam ja gluha. Hajd' uniđi u kuću, pa uzmi cigaru. Izuo sam otrcane Adidas patike (radi se o kopiji, ne originalu; odakle fukari pare za original patike) i uš'o sam u kuću. U dnevnom boravku je bilo toplo kao u devetom krugu pakla Danteove „Božanstvene komedije“. Stari Meha je spav'o, hrk'o je k'o traktor, a Hajra je gledala 924. epizodu „Elif“. Kad sam uletio, bilo je baš napeto. Nimet je napala služavku zato što je u kolač stavila tri kesice vanilin šećera, umjesto dvije. Stara se Nimet bojala da će obolit od dijabetesa, il' se bojala da će bankrotirat zbog bezveze utrošene kesice vanilin šećera. Uglavnom, vrlo napeta scena. Posegnem za kutijom cigara, al' me stara Hajra preduhitri. Znao sam da će da me „uhvati u mašinu“. Mog'o sam i očekivat da od stare Hajre neću tek tako dobit cigaru. Morat ću je saslušat. „Reci sine materi da imam svježog sira i kajmaka. Jutros sam usirila sir“. „Dobro, reći ću joj. A mogul' sad dobit cigaru?“, ponovo je podjestim na razlog mog dolaska. „Moreš, sine. Al' joj nemoj zaboravit rijet da još uvijek imam kompira, da nije smrzo. Reci joj da je pojeftinio,  da je kila po' marke. I ne zaboravi joj rijet da imam i graha trešnje. Znam da vi svi volite u kući jest trešnju“. „Dobro, Hajro, reću joj, ništa ti ne brini“. Taman kad mi stara htjede izvadit cigaru, u „Elif“ se desila nova situacija, pa je Hajra poludila. Htjela je gađat Selima kutijom cigara jer nije poljubio Bahar. Srećom, nakon te scene uslijedila su reklame. Iskoristim tu priliku i uzmem kutiju koju je Hajra spustila na sto i izvadim sebi cigaru. „Idem ja sad. Reci Mehi da sam bio i pozdravi ga puno od mene“, kažem joj to i brzinski izađem na vrata, jer je stara prebacila na RTRS. Dodik je nešto prič'o na RTRS-u. Znam da bi Hajra odma' počela trkeljat o Dodiku, Izetbegoviću i Čoviću. Ona se k'o razumije nešto u politiku. Ovaj put sam dobro i proš'o. Nije mi čak ne spomenula svoju unuku koja je inače mojih godina, a živi u Klagenfurtu. „Lijepa je i ima para. Prava prilika za tebe“, uvijek mi je govorila kad me sretne na putu. Čim uđem u kuću uzimam od mame upaljač kojim loži vatru, popnem se uz stepenice do svoje sobe, a onda iz svoje sobe izađem na balkon. Moja mati inače ne da da se puši u kući. Smeta joj duhanski dim. Plin u upaljača je već bio pri kraju, a po zlu i vjetar počne puhat. Pokušavam zapalit cigaru, ali bez uspjeha. Ruke mi se smrzavaju. Jedva i držim upaljač. Malo mi fali da mi ispadne. Napolju je minus sedam, a tek je osam i petn'est. Do jutra će se spustit i do minus petnes't sigurno. Bez obzira što ne uspijevam zapalit cigaru ni od trideset prvi put i dalje ne odustajem. Nevjerovatno je što je čovjek sve spreman istrpiti za malo zadovoljstva. Paljene cigare mi traje k'o čitava vječnost. Prije bi se završili i „Bilo jednom u Americi“ Sergia Leona i „Ples s vukovima“ Kevina Costnera nego što je meni pošlo za rukom da zapalim cigaru. Mislim da bi se čak i protagonisti uspjeli poseksat u sapunjarama Nicandra Diaza Gonzaleza. Nakon dvadeset minuta (koje su meni trajale kao dvadeset godina) neuspješnog paljenja cigare, konačno se vjetar malo smiri, pa uspijem zapalit cigaru. Al' kurac! Nisam zapalio cigaru, nego filter. Koji sam ja baksuz! Okren'o sam cigaru naopako. Oduvijek sam bio baksuz i najjednostavnije stvari za obavit, ja bih zasr'o. Za mene je u potpunosti važio najpoznatiji oblik Murphyjevog zakona. Onako promrz'o vratim se u sobu da se malo zagrijem. U potpunosti uživam u tišini. Nažalost, ta tišina ne potraje dugo. Komšija Ćuk se opet napio. Pa običaju, nahajc'o je vatru, otvorio prozor i pustio muziku do daske. Ne da mi se slušat Ćanu i „Ima, ima stila, ja se zaljub'la“, pa ja turim slušalice u uši i pustim od Rammsteina „Sonne“, te nastavim s čitanjem kolumne Andree Andrassy. A s obzirom da tulumi komšije Ćuka uvijek dugo potraju, razmišljam da pročitam i kolumnu Jelene Veljače i Dnevni avaz, uključujući i posmrtnice i horoskop...