MASAKR U SOBI BROJ 29

 

 

 

 

Ono što sam zatekla kad sam ušla u sobu 29 hotela „Mirador“ bilo je jezivo. Pod je bio natopljen krvlju. Na zidovima je tom istom krvlju bilo ispisano 666, broj zvijeri. Doduše, ne mogu sigurati da su te tri šestice bile ispisane istom krvlju, čak sam skoro potpuno sigurna da su te brojke bile ispisane krvlju druge osobe. Sigurna sam da se ovdje desilo ritualno, sotonističko ubojstvo. Prosto mi je bilo nemoguće da je ta silna krv na podu i na zidu pripadala samo jednoj osobi, iako je naučno dokazano da prosječan čovjek u sebi ima pet do šest litara krvi. Mislim da je u toj jezivoj sobi bilo mnogo više od pet- šest litara krvi, čak više i od dvadeset litara, ali nisam bila stručnjak na tom polju pa nisam to mogla sigurati. Bilo me je strah hodati po sobi, bojala sam se da neću naletjeti na neki leš, iako nisam osjetila nikakav smrad. Bojala sam se da je ubica možda još uvijek u sobi, da će me zaskočiti i da će me izmasakrirati kao što je to učinio i ovoj jadnoj osobi ili osobama. Međutim, niti sam naletjela na leš niti se ubica pojavio. Morala sam se baciti načišćenje. To je na kraju, ipak bio moj posao. Tačno je da u ovim osam godina nikad nisam imala ovakav slučaj, ali za sve postoji prvi put. Pozvala sam kolegice da mi pomognu. Sonia i Esperanza su odmah dotrčale, no kad su vidjele o čemu se radi vrisnule su iz sveg glasa. Sonia je povratila. „Oj, ženo, zašto si morala povratiti. Stvorila si nam još više posla“, našalila sam se kako bih ih malo obuzdala i oraspoložila. „Ne seri, ludačo. Prosto ne mogu razumjeti kako si tako ravnodušna prema ovom prizoru koji si zatekla“, odgovorila mi je Sonia na moju provokaciju. „Vjeruj mi da sam se prestrašila, ali ja sam takva, ne znam pokazati strah. U stvari, ne znam pokazati bilo kakvu emociju“. „Da, to mi je dobro poznato. A takođe mi je dobro poznato da serijski ubice ne pokazuju bilo kakve emocije, pa mene bi čudilo da se ispostavi da si ti zapravo ubila ove ljude“, našalila se Esperanza. Ili sam bar ja to shvatila kao šalu. „Hahaha, jako smiješno. Pa da sam ja ubica, vrisnula bih, glumila bih prestrašenost i još bih povratila. Ja nisam glupača, ja sam veoma inteligentna i proračunata ako ti nisi znala, draga moja“, odgovorila sam joj. „Znate što meni nije jasno?“, pitanje nam je postavila Sonia. „Mi nismo telepati da znamo čitati tuđe misli“, nastavila sam sa sarkazmom. „Nije mi jasno kako žrtva ili žrtve nisu vrištale. S obzirom da je svu krv isisao iz njih, moralo je biti veoma bolno. Svaka osoba bi vrištala. I još mi nije jasno gdje su trupla ili bar neki dio tijela ili bilo šta drugo što pripada žrtvama. Nije mi jasno kako je ubica mogao sakriti sve dokaze i napraviti, slobodno mogu reći, savršen zločin“, pitala se Sonia. „Polako, Sonia. Još nismo sigurne da ubica nije ostavio koji trag. Trebamo pozvati forenzičare da pregledajumjesto zločina“, predložila sam im. „Naravno, to moramo učiniti“, složile su se obje sa mnom i to smo učinile. „U tom slučaju, nećemo čistiti mjesto zločina dok ne dođu forenzičari“, rekla sam im.

Čekale smo forenzičare duže od sat vremena, a onda su se konačno udostojili pojaviti. „Pa bilo je i vrijeme, gospodo“, rekla sam im sarkastično. „Gospođo, nema potrebe da budete sarkastični. Mi imamo jako puno posla i ne čekamo samo da nas neko nazove pa da odmah trčimo na mjesto zločina. Prije Vas nas je nazvala jedna gospođa koja je priznala da je ubila svoga supruga zato što je otkrila da ju je prevario s njenom najboljom prijateljicom. Učinila je to u afektu, u naletu bijesa, a onda se pokajala zbog toga“, rekao je prvi forenzičar. „Zločini iz strasti su uvijek najgori i najbolniji. Ubica u naletu bijesa ne razmišlja, puste da ga vode emocije i počini ubistvo. Nakon što dođe sebi, pokaje se zbog učinjenog, ali tada bude prekasno“. „Imate pravo. nisam trebala tako regovati. Znam da i vi iamte posla i da ne čekate da vas neko nazove i da odmah jurite. Oprostite mi, molim vas“. „Nema potrebe da se izvinjavate. U redu je. Razumijem vas“, odgovorio mi je učtivo. „Sada bih vas zamolio da izađete. Moramo detaljno provjeriti mjesto zločina“, rekao je drugi. Mi smo ispoštovale njegovo naređenje i izašle smo. Pregledali su mjesto zločina duže od sat vremena. Ništa nisu našli. Svo osoblje hotela je počelo osjećati strah. Činjenica je da neki poremećeni lik sinoć bio u hotelu i počinio stravično, ritualno, sotonističko ubistvo, a mi ne znamo ko je. Nije ostavio nijedan trag. Mora da se radi o nekom veoma inteligentnom. A najgore je što mi nemamo ni najmanju pretpostavku o tome ko bi to mogao biti. Može biti bilo ko od gostiju. Može se vratiti u bilo kojem trenutku i odabrati svoju sljedeću žrtvu ili žrtve. Može biti i neko od osoblja. Možda se sve vrijeme među nama krije ubica, a mi to nismo znali. Znali smo da će noći koje će uslijediti biti besane noći. Tu noć je Esperanza predložila da svi zajedno spavamo kako bi se lako odbranili ukoliko ubica napadne. Rekla sam joj da je to loša ideja, jer bi ubica mogao biti neko od nas. Odgovorila mi je da je njena ideja dobra, jer i ako je ubica neko od njih, moći će ga svladati i razotkriti ga. „Ali šta ako je više ubica. Šta ako rade zajedno? Možda su svi ubice osim nas tri? Jednostavno ne mogu shvatiti da je jedna osoba počinila takav stravičan zločin i nije ostavila nikakav trag. Mora imati bar jednog pomagača, mada sam skoro potpuno sigurna da se radi o više njih“ rekal sam joj. „Znate šta, cure? Ja bih sad najradije dala otkaz i pobjegla bih glavom bez obzira iz ovog jebenog hotela“, rekla je Sonia. „I ja bih to najradije učinila, ali mi ne da moja znatiželja. Ne mogu ti opisati koliku želju osjećam da saznam ko je ubica“, rekla sam joj. „Ako toliko želiš saznati ko je ubica, onda slobodno ostani. Ali meni se još uvijek živi i ja ću radije ostati neizvjesnosti i čitava, u jednom komadu“, odgovorila je. „Čekaj, ti stvarno misliš otići odavde. Pa nisam znala da si takva kukavica“, pokušala sam je isprovocirati kako bih je nagovorila da ostane ovdje. „Neću nasjesti na tvoje glupe fore. Nisam ti ja neko naivno dijete. Odlučila sam da idem odavde i to ću sprovesti u djelo“. Bila je odlučna u svome naumu, a ja je nisam htjela odgovoriti. Neka čini ono što želi. Inače se nikada nisam voljela miješati u tuđe živote. Samo sam znala da ja želim otkriti identitet ubice i odlučila sam da ne odustanem dok ne ispunim to što sam naumila.

Sonia je stvarno ispunila ono što je rekla. Otišla je iz hotela. Donekle je i razumijem. Nakon  nje, par dana kasnije su otišli i domar Jorge i recepcionistica Azucena. To mi je bilo veoma čudno, moram priznati. Naime, nijedno ubistvo u ta tri dana se nije desilo. Niti se desilo bilo šta sumnjivo. To smirivanje situacije je značilo ili da je ubica otišao nakon što je počinio ta brutalna ubistva ili je to bilo zatišje pred buru. Iako sam se bojala, nadala sam se da je ovo drugo, jer detektiv u meni, nije mi davao mira. Morala sam da znam ko je ubica. A znate kako kaže ona stara kineska poslovica „Pazi što želiš, mogli bi ti se i ostvariti“. Meni se uprav to desilo. Požalila sam što sam htjela otkriti identitet ubice. Prošlo je osamnaest dana nakon onog stravičnog prizora koji sam zatekla u hotelskoj sobi broj 29. Završili smo rano s poslom. Realno, taj mjesec smo imali jako malo posla, jer se većina ljudi odjavila nakon što se desila ta horor priča u hotelu. Kasnije se to sigurno pročulo pa smo u tih osamnaest dana imali tek samo tri nova gosta. Gazda je čak počeo da razmišlja o tome da zatvori hotel. Iskrneo, to me je mnogo ražalostilo. Navikla sam se na svoj posao, i na kolege i na gazdu. A i još uvijek sam vjerovala da će se ubica vratiti da počini novo ubistvo, a nikako ne bih voljela da ja ne prisustvujem tom njegovom činu i njegovom razotkrivanju identiteta. Kao što sam već gore navela, moja želja mi se obila o glavu i ostvarila mi se. Već sam u deset bila u krevetu, ali nikako nisam mogla zaspati. Debelo je prošla ponoć, a ja još uvijek nisam bila oči sklopila. Oko pola dva neko je pokucao na vrata moje i Esperanzine sobe. Odmah sam pomislila da je ubica. Uzela sam nož kako bih ga ubola ako me napadne. Policija ne bi digla optužnicu protiv mene, jer bi to bio zločin počinjen u samoodbrani. Nažalost, ni pomislila nisam da je ubica veoma spreman i snažan. Čim sam otvorila čvrsto me je zgrabio i oteo mi nož iz ruku, a zatim me je udario nečim u glavom. Onesvijestila sam se. Sljedeće čega se sjećam je bilo buđenje u podrumu hotela. Pored mene je bila i Esperanza. Kasnije sam saznala da me je ubica udario vazom. Esperanza se probudila i onda je udario i nju. Pitala sam se kako nas je obje uspio dovesti u podrum bez ikakve buke, bez da ikoga probudi. A onda mi je došao i odgovor. Moje sumnje su se pokazale tačne. Svi naši kolege osim mene, Esperanze i Sonie su bili ubičini pomagači. Svi su oni bili sotonisti, prokleti sektaši koji su se zakleli đavlu da će pobiti sve one koji ne budu vjerovali u njihovoga gospodara, Lucifera. Zapalili su vatru. Bili su spremni da nas spale. Vi ste jebeni luđaci. Zar ne shvatate da taj vaš jebeni sotona ne postoji“, htjel asam ih isprovocirati. Očekivala sma da mi se sprema smrt. Odlučila sam onda dostojanstveno i hrabro otići u smrt. Nisam htjela otići s ovog svijeta kao kukavica. „Kako se usuđuješ govoriti protiv našeg gospodara?“, obratio mi se ubica pod maskom a onda me je ošamario. Pljunula sam ga. On me je udario još jače. „Dosta, nemoj je udarati!“, usportivila se Esperanza. Udario je i nju. „Šuti, Esperanza. Ja se mogu sama braniti. Ne mogu gledati kako se ovaj gad iživljava nad tobom“. „Ni ja isto ne mogu gledati kako se iživljava nad tobom“, rekla mi je. Iako smo bila zavezane, uspjela sam joj prići i šanuti joj na uho. „Samo šuti i malo se strpi. Imam plan kako da se riješimo ovih gadova jednom zasvagda. Čak i ako te budu udarali, samo šuti“. „Dobro, šutjet ću“, odgovorial mi je. „Šta se to vas dvije došaptavate? Zar vas nisu naučili da nije kulturno šaputati u društvu?“. Ubica nam je prišao i ošinuo nas žaračem. mnogo nas je boljelo. Jauknule smo, ali nismo ni riječ progovorile. Bila sam sigurna da će mi ostati ožiljak. što je? Sad ste se ušutile? Žarač je veoma korisna stvar. Čak i najveće, najhrabrije brbljivce ušute nakon što dobiju žarač po licu. Ali, to nije nipta. Ono što vas čeka će biti mnogo toplije, bolnije i dugotrajnije. Vaša noćna mora, a naše oslobođenje tek počinje“, ubica je opet držao svoj monolog. Ja sam i dalje samo šutjela i razrađivalaplan u svojoj glavi. Plan mi je bio da dođem do njegovog noža, odvežem konopac kojim me je vezao, a onda uz malo sreće i Božije pomoći, oni bi bili ti koji bi završili u paklenom ognju. Odlučila sam da ga zapričam. Znala sam da ću na taj način lakše uspjeti u svome naumu. Naravno, nisam bila potpuno sigurna da će moj plan uspjeti. Ipak je tih zagorjelih mamojebača bilo mnogo. Mogli su shvatiti što namjeravam. Mogli bi primijetiti kad bih mu uzela nož. „Baš me zanima kako si uspio da ne ostaviš nijedan trag pri počinjenju ovih stravičnih ubojstava?“, upitala sam ga. „Nisam sam uspio u tome. Imao sam pomoć svih divnih ljudi“, odgovorio mi je i pogledao u njih. U njegovom pogledu sam osjetila neku ljubav na perverzni način prema svojim pomagačima. „Baš si divan. Priznaješ da ne bi sam uspio u svemu tome. To znači da uvažavaš svoje kolege pomagače“, počela sam ga zamajavati. „Nemoj da se sprdaš sa mnom. Da, moram priznati da su bili od velike pomoći. Olivia mi je pomogla da isječem na komade naše žrtve. Horacio i Alonso su mi pomogli da sameljemo meso žrtava, a onda su Elena i Daniel zakopali meso žrtava u vrtu hotela. Mi se pomažemo međusobno. Ali to sve radimo za viši cilj. Želimo biti bliži našem gospodaru. Naš gospodar svjetla, Lucifer, obećao nam je bogastvo, najskuplja pića, luksuz, žene i muškarce da do besvijesti uživamo s njima u seksu, da ostvarimo sve naše seksualne fantazije“. Moram priznati da mi je postalo mučno slušati njegove perverzne, ludačke ispovjedi. „A što ste uradili s gostima koji su bili u sobama 9, 12 i 13?“, upitala sam ih. „O, ne brini se, mala moja. Mi uvijek o svemu vodimo računa. Svi su ti gosti sada onesviješteni i zavezani za svoje krevete. Ne mogu ništa učiniti. A uskoro i njih čeka vaša sudbina. Što više prinesemo žrtava našem Gospodaru, on će nam dati više nagrada“. „Samo nismo uspjeli naći onog malog, sina od Andradeovih iz sobe 12, ali Veronica ga je otišla tražiti. Kad ga nađe, mali neće znati što ga je snašlo. Zbog toga što se skriva od nas, on će biti naša prva žrtva. Naš gospodar ipak najviše voli mlado, svježe meso“, dodala je Olivia. „Vi ste svi perverzni. Raduje me što ću otići s ovoga svijeta, da ne moram više gledati užase koji se dešavaju na njemu“.

Umobolni gadovi nisu znali da je mali Ivan Andrade iznadprosječno inteligentan za svoje godine, imao je samo četiri godine. Ivan je nazvao policiju. Dok je ubica držao svoj dosadni monolog, inspektor Hernan Alvarez došao je sa svojom patrolom i provalio u hotel. Ubica je čuo buku. Pretpostavio je da je neko pozvao policiju. Zbog toga je zgrabio Soniu i stavio joj nož pod vrat. Za tili čas, inspektor Alvarez je bio u hotelskoj sobi trideset dva, gdje nas je držao zatočene ubica, sa svojom patrolom. „Ruke uvis svi ili ću pucati“, zaprijetio je Alvarez. „Spustite oružje ili ću joj prerezati vrat!“, zaprijetio je ubica. Iako je znao da nema izlaza i dalje se borio. „Zar stvarno misliš da joj ti možeš prerezati vrat prije engo te ja i moja ekipa izrešetamo mecima?“, upitao ga je Alvarez podrugljivo mu se smijući. „Iskušaj me“, rekao mu je ubica i krenuo da prereže vrat Soniji. Alvarez je odmah djelovao i upucao ga. Ubica je tek malo zarezao vrat Soniji. Ostali su se odmah predali čim su vidjeli nesretan kraj njihovog vođe. Na mene je taj događaj ostavio teške posljedice, ali s vremenom sam savladala strah i zaboravila sam na taj nesretni događaj. Sada, pet godina aksnije, u hotelu „Mirador je sve kao i prije. Posao cvjeta. Imamo mnogo gostiju, posebno ljeti. Novi zaposlenici nisu poremećeni sotonisti kao prethodni. U „Miradoru“ napokon vlada prava idila.