MONOLOG IZ AUTOBUSA

Sjedim u autobusu i slušam muziku. Potpuno sam zamišljen. U svom sam svijetu, u svijetu gdje je sve po mom. Na stanici u Brci ulazi nana i odmah sjeda pored mene ne pitajući me da li je slobodno. S obzirom da je bila jako stara i da  nigdje drugo nije bilo slobodnog mjesta, nisam ni riječ. Međutim, stara se izgleda najela mnogo bijelog luka. Mnogo se osjetila na bijeli luk. No, prešao sam i preko toga. Prvih par minuta nana je šutjela kao zalivena. Ali očito joj je bilo dosadno, pa je prekinula šutnju. Pričala mi je kako ima problema s komšijama. „Po čitav dan puštaju onu šejtansku muziku, sine moj“ . Pretpostavljam da je mislila na rock muziku. „Ne daju mi mira“, žalila se. Ja nisam bio raspoložen ni za slušanje, ni za pričanje. Smao sam šutio i slušao Vladu Georgijeva. Nakon što se nana izjadala o svojim komšijama, počela mi je pričati o svojoj komšinici koja ima davdeset tri godine, a još je neudata. „Sine moj, ne znam šta misli ta mala. Godine prolaze. Već je postala stara cura. Neće je uskoro niko šćet oženit“, brinula se stara o svojoj komšinici.  Moš mislit. Stvarno je ostarila. Dvadeset tri su joj giodine, a nije se udala. Ja bih se ubio da sam na njenom mjestu. S priče o komšinici skrenula je na  priču o Ban Ki Moonu i Trumpu, te o izborima u Njemačkoj. Samo sam šutio. Ni riječ nisam progovorio.  Jutro je ionako bilo veoma teško. Nisam bio raspoložen za razgovor o politici. Stara je zaokružila naš razgovor, odnosno svoj monolog, pričom o njenim unucima koji žive u inostranstvu i nikad je ne posjećuju. „Zaboravila sam kako i  izgledaju, sine moj. Šta ćeš? Takav ti je život. Kad čovjek ostari, niko ga ne želi. Svi ga odbace..“, rekla je  skoro sa suzama u očima. Htjela je još nešto reći, ali nije imala vremna, jer smo stigli do Doma zdravlja. Tu je izašla. Razmišljao sam o nani neko vrijeme nekon što je izašla. Zaključio sam da je bila jako usamljena. Bio joj je potreban razgovor s nekim, a na mene je prvog naišla... Bilo mi ju je žao... Trebao sam progovoriti koju riječ s njom.