Venganza/Propuštena mladost

Otkako kročim zemljom, spremao sam ovu osvetu. To je jedini razlog koji me je održavao na životu. Želja za osvetom je bio moj jedini pokretač, moj jedini izvor snage, jedini razlog zbog kojeg sam ustajao svako jutro iz kreveta. Jedino sam u osveti nalazio svrhu za životom. Znam da svi vi pacifisti mrzite nasilje i strogo se protivite osveti govoreći da je na Bogu da sprovodi pravdu, da sivma da ono što su zaslužili. Ali, ja nisam mogao čekati na Božiju pravdu. Htio sam pravdu sprovesti vlastitim rukama. Nisam mogao preći preko toga što je gad učinio mojoj porodici. Evo što se zapravo dogodilo, pa je moje srce ispunjeno mržnjom, a ja sam toliko ogorčen pa je osveta moj jedini motiv i jedini razlog za život. U životu nisam stekao ni prijatelje, ni suprugu, ni ljubavnicu, ni porodicu. Čitav svoj život sam podredio osveti. Nisam nikoga htio uvlačiti u taj pakao, nisam htio nikome uništiti život kad je moj već bio uništen. Zbog toga nisam nikome dopustio da mi se približi. Sad već davne 1996. Moj je tata radio na slučaju protiv najozloglašenijih kartela u Meksiku: protiv kartela iz Jalisca i Tijuane. Mukotrpnim i prednim radom uspio je strpati šefa kartela iz Jalisca, Manuela Riveru iz rešetaka. No, iako je bio iza rešetaka gad je eliminirao svoje neprijatelje. Na listi njegovih neprijatelja bio je i moj otac. Jedne tople aprilske noći provalili su u našu kuću. Moji roditelji i moja mala sestrica su večerali. Ja nisam večerao, jer nisam bio gladan. Čuo sam stravične pucnje. Ispalili su u njih više od deset metaka. Valjda su htjeli biti sigurni da su ih ubili. Gadovi su znali da je moj tata imao i sina. Krenuli su se peti na sprat da me traže. Ja sam preša u kuptailo koje je bilo preko puta moje sobe i sakrio sam se u veš mašinu. Iako su me dugo tražili gadovi me nisu uspjeli naći. Čuo sam kad je jedan od njih rekao: „Ja ga neću tražiti. Ljudi, radi se o jebenom klincu. Čak i ako je bio ovdje, a skoro sam potpuno siguran da nije, što će nam on uraditi? Nit može svjedočiti, nit nas može ubiti“. „Imaš pravo. idemo odavde. Uostalom, našem šefu niakd niko nije umakao, pa neće ni taj prokleti klinac“, rekao je drugi i otišli su. Kad sam sišao u trpezariju, iamo sam što i vidjeti. Moji roditelji i moja sestrica su sjedili u svojim stolicama, oborenih glava. Bili su krvavi. Tog sam se trenutka zakleo da ću osvetiti smrt moje porodice, da ću kazniti sve odgovorne za njihovu smrt. I tako je i bilo. Kao što sam već rekao, čitav svoj život sam posvetio tome. Razradio sam detaljan plan kako da se infilitriram u Riverin kartel, ozloglašeni kartel „Los cabrones“ iz Jalisca. Naučio sam sve borilačke vještine i koristiti svako moguće vatreno oružje. Udesio sam svoj i Riverin „slučajni susret“ u noćnom klubu „La mariposa“. Kad je vidio moje vjeptine, dao mi je posao svog tjelohranitelja. S vremenom sam stekao njegovo potpuno povjerenje  i postao sam njegova „desna ruka“. Sve te godine koliko sam mu služio čekao sam savršenu priliku da ubijem i njega i njegove plaćenike. Jedne hladne oktobarske noći 2016. pružila mi se prilika. Organizovao je zabavu pod maskama povodom nejgovog puštanja na slobodu.. Na zabavu su bili pozvani političari, glumci, pjevači, sportisti... Sva elita meksičkog društvenog javnog života. Naravno, ja nisam znao koji su to celebritieiji pristupili zabavi, jer su svi nosili maske, ali mi je Manuel rekao da će svi oni prisustvovati, te da je s mnogim poznatim ličnostima u dobrim odnosima. Sve je podsjećalo na film „Oči širom zatvorene“ Stanleyja Kubricka. Svi su nosili maske, neki lik im je svirao „Pikovu damu“ od Čajskovskog, inače Manuelovu omiljenu operu, a zatim „Fidelio“ od Beethovena. Sprovodili su svoj sotonistički ritual i mislim da bi uslijedile i orgije kao i u filmu da svi nisu pali mrtvi nakon što su popili Sauvignon Cabernet začinjen cijanidom. To sam izveo uz pomoć konobara koji je posluživao pića na zabavi. Platio sam poveću sumu novca. Ali, na njegovu nesreću nije mogao potrošiti taj novac, jer sam ga upucao iz svoje Berette 92FS. To sam učinio iz predostrožnosti. Bojao sam se da me neće izdati ili policiji ili drugim mafijašima. I Manuel je takođe bio mrtav. Ali to mi nije bilo dovoljno, htio sam da i iz njega potekne krv, kao što je i iz mojih roditelja. Uzeo sam kuhinjski nož s jednog stola i prerezao sam mu vrat. Krv je šikljala na sve strane. Njegova prljava, demonska krv je frcnula i na moje odijelo. Nakon dvadeset  godina konačno sam ispunio svoju životnu misiju. Izvšrio sam osvetu za smrt svoje porodice. Znam da se oni ne bi složili s tim. Znam da se njima ne bi svijdelo što sam uništio svoj mladi život i samo ga podredio osveti. Ali, ja sam se osjećao zadovoljnim. Ne zbog sebe, već zbog svojih roditelja. Zaslužili su da budu osvećeni... Nakon što sam ispunio svoju životnu misiju, više nisam imao razloga za život. Plašio sam se budućnosti. Budućnost koju sam vidio pred svojim očima je ili zatvor ili grob. Nijedna od tih opcija mi se nije svidjela. Nisam htio ostatak svog života provesti iza zatvorskih rešetaka, a nisam htio ni da me ubije jedan od tih prokletih mafijaša. Odlučio sam sam sebi oduzeti život.

To su bile posljednje riječi koje sam pročitao dnevniku Alejandra Barrosa. Čak je i nakon što je izvršio svoju životnu misij, odlučo da piše svoj dnevnik. Pretpostavljam da ga je htio dovršiti. Htio je zaokružiti cjelinu, opisati cijeli svoj život u njemu. Pucao je sebi u glavu iz iste Berette kojom je upucao i konobara. Bilo mi je žao tog mladića. Život mu je prošao u planiranju osvete. Sve ono najbolje od života on je propustio i nije doživio. Cijeli njegov život se satojao iz mržnje, bijesa i želje za osvetom. Uzeo sam sebi za pravo da objavim njegov dnevnik, jer mislim da njegova životna priča zaslužuje da bude objavljena. Mislim da se on neće buniti, jer ne bi ga pisao da nije htio da se zna za njegvo životnu priču, a sad je svejedno mrtav. Sigurno se neće pobuniti zbog mog čina. Btw., moje

ime je Michael Harmon. Agent sam DEA i dan-danas radim na slučajevima protiv narko kartela iz Meksika i Kolumbije.