My world... My rules

(Giselle je cijelo popodne razmišljala o Faroukku. Razmišljala je o tome kako bi željela da on dođe u Francusku, ali je znala da se njeni roditelji ne bi složili s tim i da bi natjerali jadnog mladića da se vrati u Maroko. Ali, Giselle nije htela odustajati od svojih snova. Jednom davno, njena tetka Marion, rekla joj je da budućnost pripada samo onima koji veruju u svoje snove. Verovala je da su ona i Faroukk suđeni jedno drugome i zato nije htela odustati od njega. Skupila je dovoljno hrabrosti da spakuje svoje stvari i organizuje put u Maroko. Sačekala je da njene sestre i majka zaspu kako bi ona mogla pobjeći kroz prozor i otići za Maroko. Mnogo joj je olakšavala činjenica što joj je tata bio na službenom putu i znala je da će se izvući bez nekih većih poteškoća. Naravno, u svemu tome u pomoć joj je pritekla njena najbolja prijateljica, Sabine. Ona ju je odvezla na autobusku stanicu. Bus je polazii u tri ujutro za Fes. Uglavnom, imala je dovoljno vremena da stigne na špansku granicu...

Seks jeste neophodan, ali je precenjen. Usuđujem se nazvati ga "nužnim zlom". Svi mi s vremena na vreme moramo isprazniti jaja, moramo se opustiti, prepustiti se užicima koje donosi seks, osloboditi se napetosti. Ali nije sve u tom jebenom seksu. To samo traje petnaest minuta do pola sata i onda je gotovo, svako ode svojim putem i onda se više nikad i ne vidimo. Mnogo je lepše kad imaš nekog da te zagrli i uputi ti reči utehe kad ti je teško. Mnogo je lepše kad imaš nekoga ko će biti uz tebe i u dobru i u zlu, nekoga na koga možeš računati dvadeset četiri sata na dan, sedam dana u nedelji, trideset dana u mesecu, dvanaest meseci u godini. Predivno je kada imaš nekoga ko je spreman preći kilometre samo kako bi te video.

Mnogo volim belu boju, jer me podseća na ljubav moju Kad je u meni, on me podiže zato želim da mi je što bliže Samo njega želim, samo njemu se nadam S njime letim do neba i na dno padam Po gradu ga tražim cele noći, treba mi malo njegove moći Za noć sa njim zadnju paru dajem I nimalo se zbog toga ne kajem Od njega zavisi moja sreća Svakim danom mi treba doza veca Večeras je sa mnom, znam da spavati neću do podne ću da osećam tu sreću Ne želim ni sa kim da ga delim u ovim noćima dugim i vrelim.

Beli prah, zelene i roze pilule, Smirnoff, Red Bull, ti, ja, moja najbolja prijateljica, tvoj druga, komšije s trećeg sprata... Sve miriše na noć do podne... Sve podseća na još jednu noć punu uspona i padova, noć punu strasti, bez emocija. Pitam se kad smo postali ovo? Kad smo postali mašine bez talenta za ljubav, mašine koje ne mogu da se opuste bez alkohola i droge.

Da li ljubav postoji? Da li je čovek rođen da voli? Ili je sve samo bajka, iluzija, u glavi trenutna konfuzija? Da li se sve oko seksa i novca vrti, od čovekovog rođenja pa do smrti? Da li je svima bitnije da imaju brdo love u džepu nego da osete ljubav iskrenu i lepu?

Kažu mi da od snova ne mogu da živim I da se bezveze zvezdama divim Nikad neću biti kao oni Jer nisam Dragana Mirković, ni Cetinski Toni

Već duže vreme, odnosno kako sam prvi put posetio Beograd, želim da živim u Srbiji, tj. u Novom Sadu ili Beogradu, jer mi se i Novi Sad mnogo svideo kada sam ga posetio prvi put. Srbija je, budim se reći, drugačija od Bosne i Hrvatske. U Novi Sad i Beograd možrš ući a da te niko ništa ne zapitkuje bi da te ružno pogleda. U Bosni je već drugačija situacija zbog radoznalosti a u Hrvatskoj je situacija postala nepodnošljiva zbog nacionalizma i vandalizma. I tako sam se konačno ovog utorka odlučio preseliti u moju voljenu Srbiju, ali ne u Novi Sad ili Beograd, već u Pančevo. Pančevo je mnogo manji grad od Beograda, lakše se u njemu snaći i dosta je jeftiniji od Beograda. A osim toga, nije ni 20km udaljen od Beograda tako da uvek mogu otići u Beograd kad god se zaželim buke, flauta i svetska velegrada. Znam da ću naleteo na mnoge prepreke na putu ka uspehu, jer pre svega nemam državljanstvo Republike Srbije, ali ja sam spreman sve to istrpeti kako bih došao do cilja, jer sam svestan da jedi...