PONOVNO ŽIV Stojao sam na mostu i zurio sam u rijeku koja je polako tekla, kao i moj beznačajni, monotoni život. Otkad sam izgubio svoju voljenu i našu dragu djecu izgubio sam vjeru u život, Boga i u ljude. Otkad sam ostao bez njih, moj je život izgubio svaki smisao. Postao sam duh... Živi mrtvac... Nisam živio... Nisam čak ni životario... Budio sam se bezvoljan. Odlazio na posao. Radio osam sati kao robot. Samo zato što moram. Bez ikakvih emocija. Nakon posla bih se vraćao kući. Zurio bih u glupu kutiju, koju smo mi ljudi nazvali televizor, i pio bih do ranih jutarnjih sati. I tako svaki dan. Nikad se ne bih naspavao. Mršao sam. Počeo sam dobijati podočnjake. Ostario sam u ranim tridesetim. Počeo sam se osjećati kao Christian Bale u filmu „Nestajanje“. Jedina je razlika bila u tome što sam ja bio priseban i nisam izmišljao nikakve imaginarne ljude. Kao što sam već rekao, moj život je izgubio svaki smisao. Nakon što je moj prokleti vozač skrivio prometnu nesreć...